Лазар Марковић (1882—1955) био је истакнути професор Правног факултета у Београду, политичар и правник чија је каријера оставила дубок траг у историји Србије. Рођен у Београду 1882. године, Марковић је стекао образовање на Правном факултету у истом граду, док је докторат стекао на Универзитету у Берлину.

Пре уласка у политику, Марковић је био цењени професор права. Дугогодишњи председник Главног одбора Народне радикалне странке, био је близак сарадник њеног лидера, Николе Пашића. Његова политичка каријера обухватала је различите функције, укључујући место министра правде у неколико Пашићевих влада, као и у влади Драгише Цветковића од 1939. до 1941. године.

Марковић је такође био активан на међународној сцени, као члан неколико међународних организација и институција, укључујући Подкомисију за помоћ и Међународну комисију за разоружање при Друштву народа. Био је члан делегације Краљевине СХС на заседањима Скупштине Друштва народа у Женеви.

Поред политичких активности, Марковић се истицао и у новинарству као уредник различитих листова. Био је плодан писац политичких и правних дела на српском и страним језицима, обрађујући широк спектар правних области.

Маровићев допринос није остао непримећен, те је био одликован бројним наградама, укључујући Орден Светог Саве, Беле орлове и Медаљу за грађанске заслуге.

Ипак, живот Др. Лазара Марковића није био без контроверзи. Оптужбе за малверзације и повезаност са Равнгорским покретом Драгољуба - Драже Михаиловића обележиле су његову каснију каријеру. Два пута је осуђен на робију под оптужбом за "противнародну" делатност.

Марковић је преминуо у Београду 1955. године, остављајући за собом сложен и богат политички и правни легат, који ће бити предмет проучавања и анализе генерација које долазе.